Cipovka nije samo hleb – ona je tradicija duga više od tri veka, utkana u svakodnevni život i dušu Vojvodine. Ovaj čuveni beli hleb, prepoznatljiv po svom jedinstvenom izgledu i neodoljivom ukusu, zvanično je 2016. godine uvršten u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije kao čuvar vekovnih pekarskih veština našeg podneblja.

Hleb koji se smeje na Mesec

Nekada su cipovku sa ljubavlju pripremale vojvođanske domaćice (reduše), prenoseći tajni recept s kolena na koleno. Prepoznatljiva po svojoj impresivnoj tradicionalnoj veličini od 3 do 5 kilograma, cipovka je u narodu dobila i svoj najlepši, poetski naziv – „hleb koji se smeje na Mesec“. Tajna je u karakterističnom rezu na vrhu testa koji se tokom pečenja širi i formira prepoznatljiv oblik koji podseća na široki osmeh.

Tradicionalna priprema i tajna svežine

Iza savršene cipovke stoji strpljenje i isključivo ručni rad. Pravi se od jednostavnih, potpuno prirodnih sastojaka: vrhunskog belog pšeničnog brašna, kvasca, mlake vode i soli.

• Dugo i pažljivo mešenje: Testo se mesi sve dok ne postane savršeno glatko i ne pojave se prepoznatljivi mehurići vazduha.

• Dvostruko narastanje: Testo odmara pod lanenom krpom u dva navrata, kako bi postiglo idealnu teksturu.

• Pečenje sa dušom: Tradicionalno se peče oko sat vremena na 180°C u zidanim pećima koje se lože drvetom i kukuruzovinom.

• „Umivanje“ za mekoću: Čim izađe iz vrele peći, hleb se lagano poprska čistom vodom. Ovo „umivanje“ omogućava kori da zadrži vlagu, pa cipovka ostaje neverovatno sveža, mekana i ukusna danima.

Simbol zajedništva i ravnice

Cipovka je hleb koji spaja. Vekovima je bila i ostala nezaobilazni deo porodične trpeze svih naroda koji žive u Vojvodini – Srba, Mađara, Bunjevaca i Hrvata. Ona je autentično svedočanstvo bogate ratarske kulture, ravnice i topline doma. Kada danas probate cipovku, vi ne jedete samo hleb – vi doživljavate tradiciju koja traje.